Povodom 107. rođendana Hajduka razgovarali smo sa, do nedavno aktualnim a sada počasnim, predsjednikom Torcide Dugopolje, Ante Fox Jerković. Prošli smo puno tema, a cijeli razgovor donosimo vam u nekoliko nastavaka, jedan za drugim.
U drugom dijelu razgovaramo gostovanjima, ritualima prije utakmice, istočnoj tribini, reprezentaciji.
Ante, sićaš li se koje ti je prvo gostovanje s Hajdukom?
Prvo gostovanje mi je u Zagrebu sa vlakom. To je bilo 80-ih godina. Trogirani su vodili magare u Zagreb, ali milicija ih nije pustila na stadion pa su doveli magare na trg. Zagreb je onda bija naš. Nije bilo njihovih navijača i bilo je sve puno Dalmatinaca. Cila istočna tribina je bila naša. Po gradu bi išli na noge u Hajdukovim šalovima i majicama. Na putu bi stali u kapelicu i pomolili se. Dinamovi navijači su bili više oni gospodski đir, a mi smo uvik bili južnjački đir. Tako da smo mi navijački vladali Zagrebom sve do 1998.
Koje ti je najdraže gostovanje?
Najdraže gostovanje mi je u Osijeku. Lipi i simpatičan grad, vole Dalmatince. Di god dođeš možeš se opustit, nema da će te neko pogledat mrko ili da ćeš se potuć. Baš su Slavonci pravi. A kad si Dalmatinac i zapivaš pismu, odma te časte. Jednom smo ja, Rato, Čerčil, pok. Ćuvo i pok. Čigra pivali u nekom kafiću di je bilo i Dinamovih i Osijekovih navijača, ali niko ništa. Jedan nam govori „Šta vi Dalmatinci idete po gradu ka da ste glavni?“, a drugi iz kantuna se javi „Ne bojte se vi momci, imam ja krvi dalmatinske“. Kad smo došli do stadiona, ovi drugi je pokaza značku ispod majice. Bija je policajac u civilu šta nas je cilo vrime pratija kroz grad, a mi nismo ni znali. A u nama srce ponosno, odma smo se tili vratit u grad i pivat dalje, ali utakmica je bila tu.
Jesi li iša sa Dugopoljcima na utakmice ili?
Ja san iša sa svojom ekipom… ja, Rato, Pole, Čigra, Ćuvo, Bob, Klej, Čerčil, Rudi, Jole, nas 10-12. Za Hajduka bi dali sve. Novaca se nije imalo, ali na Hajduka se išlo. U Zagreb bi išli vlakom. Ne bi nosili šalove, već lancune na koje bi nacrtali grb. Milicija u Kninu bi nam sve uzela. Mi bi došli u Zagreb pa bi u hotelu Dubrovnik uzeli njihove stolnjake crvene i plave i na njima crtali. Obavezno bi nacrtali hrvatski grb, a mora si malu petokraku da bi moga uć na stadion. Petokraka bi bila sićišna, tek toliko da bi mogli proć. Zagreb je uvik bija pun Dalmatinaca, a Dugopoljaca posebno. Gori je cila istočna tribina, gornji i donji dio, bila naša. A sad su nas iza rata pribacili na jug. Dugopoljaca je bilo na svakoj utakmici, u Osijeku, Beogradu, Titogradu, Zagrebu, Skopju, Ljubljani… uvik je bilo Dugopoljaca.
Ideš li još uvik na gostovanja?
Zadnje vrime nemaš ni vrimena za gostovanja. Radi se subota i nedilja pa takoreć nemaš vrimena ni pogledat utakmicu. Ali pogledam Hajduka svaku. Teško da propustim koju šta je kući, a vanka kako koju uspijem. Kako ima vrimena, ekipa kad se nađe, ali ipak odem pogledat… Kad je to u srcu, kad je to u žilama. Mislija sam sad ić u Vinkovce ali ić ćemo na finale kupa. Odemo nekad i u Vukovar. Imamo gori i dosta prijatelja, pogotovo na Trpinjskoj cesti. Bili smo prošle godine u mimohodu, posjetili smo muzej Blage Zadra. Općina Dugopolje ima prijateljske odnose sa Vukovarom, tako da je cilo Dugopolje bilo gori.
Ideš li na utakmice reprezentacije?
Rijetko idem na reprezentaciju. Nedavno je išlo nas desetak. Ja, Rato, Pole itd., gledat protiv Ukrajine. S nama je bija jedan čovik iz Zagreba koji živi u Splitu. On nas je odvea u Dubravu, lego Dinamovih navijača. Gori nam gazda kafića govori „Ne boj te se. Pivajte šta vas je god volja“. Onda smo pivali dalmatinske pisme, Hajdukove. Skupilo je oko nas i Dinamovih navijača, pivali s nama, častili nas pićem. Zavolili nas ljudi i sad svaki put kad idemo u Zagreb na utakmicu oće da dođemo do njih.
Ideš li u nedilju na utakmicu u Zagreb?
More bit da ću otić u Zagreb u nedilju, ali nisam siguran. Čin ovako dođe trenutak derbija, drću mi noge, majke mi. Mislim ma proć će me to, ma je vraga. Šta stariji to sve luđi. Ja, Rato, Bob, sve ekipa mojih godina. Onda kad uvatimo vrimena uzmemo kombi i šibaj gori. I šta ćemo, kad nam je to drago. U srcu, u krvi. Ušlo u krv. Nemoš se toga riješit nikako.
Reci mi imaš li neke rituale prije utakmice?
Kad Hajduk igra utakmicu u gostima pripreme počinju par dana prije. Za to živiš. Sad igramo u Zagrebu. Ja san pet dana prije cili u Hajduku. Mene ništa drugo ne interesira, ni posa ni ništa. Meni je svaka druga rič Hajduk, Hajduk. Ja još ne znan oću li ić gori, ali pet dana drćen ka malo dite. Najdraže mi je ić sa mojom ekipom, s njima se najbolje osjećam. Cili život smo skupa. Kažen ti, uzmemo kombi i idemo.
Kad je ovde u Splitu, pripreme isto počnu dosta prije, bez obzira s kim igramo. Na dan utakmice, ujutro, moliš Boga kad će se svanit. Središ se, nabaciš dres na sebe, uzmeš šal, staviš kapu ako je neko nosi i onda polako ideš do ekipe. Ujutro je do 10 uri kavica, ide se u kladionicu i onda se krene u grad. Šetnja po gradu uz neko piće i utakmica dođe. Ideš kroz grad pun navijača, srce ti veliko i ponosno, a igra Cibalija. Zamisli ti to. Cibalija. Prije utakmice se nađemo u kafiću kraj stadiona, tu padne pisma i čekamo kad ćemo krenit prema stadionu. Onda se navija cilu utakmicu.
Jesi li još na sjeveru ili si se pribacija na neku drugu tribinu?
Već par godina nisam na sjeveru, sad san na istoku. Ali još uvik san luđi od svih ovih mlađih. Bija san dvi godine na zapadu, ali mi nije pasalo. Mi iz Dugopolja dođemo na istok i počnemo pivat, dignemo cilu tribinu na noge. Iden na svaku utakmicu u Split. Ako dugo nema utakmica, nekad pogledan i Hajduk II i treninge ako stignem.