HomeKolumnaMisli Dida Andrijice (29): Priča o jednoj obitelji, obitelji pokojnog Frane.

Misli Dida Andrijice (29): Priča o jednoj obitelji, obitelji pokojnog Frane.

Zdravi bili dico moja!

Ima van unas u selu jedna obitelj. Velika i bogata obitelj. Ako zeru pročeprkate po možđanin, i vi će te se zasiguro sitit jedne take i u vašen mistu.

Ja ji ovden neću zapravo imentovat, nego ću jin prominit imena, jerbo nebi bilo lipo da ji narod poslje zbog mene proziva.

Nego, glava te obitelji je bija pokojni did Frane. Ljudina jedna! Težak čovik, ali ispravan. Je da mu se je pokadikat moglo prodat i muda pod bubrige, ali to su mu u najviše slučajeva radili njegovi iz kuće.

Ali dok je Frane bija živ, obitelj je bila na dobromu glasu, i više manje, svi u selu, ako ji i nisu volili, poštivali su ji.

Kad je Frane umra, glava obitelji je posta njegov sin Ivan. Taj je bijo čudan. Niti je bija nastariji pa da naslidi pravo upravljat , niti je bijo najbolji.

Božemeuščuvaj, meni je uvik bijo čudan, a babe u selu su govorile kako voli i muške pogledat. Ali šta ćeš, kad je on posta glava, ovi drugi članovi obitelji, pognili glave i radili kako je Ivan reka. I prija san van kaza, bogata je to obitelj, pa niko nebi se rada zavadijo sa Ivanon, pa osta brez svega. Brez obzira šta Ivan radijo.

A Ivan je radijo svakakvi gluposti. Privarija bi di je god koga moga, proda bi zemlju, ali tuđu, i sebi uzeja pare, i svašta još. Šta god zamislite šporkarija, dodajte još pola, i nećete zamislit trećinu onoga šta je đavlijemu Ivanu padalo na pamet.

A niko iz obitelji, na te njegove monade nije reka ni zuc! I dakuće drugovačije kad su svi dobro živili. Ma je poneki, nako dok je sam upolju, vika na Ivana svašta, dok ga niko nečuje, ali čin bi doša pridkuću, sladijo bi Ivanu tako, koda mu bonboni iz usta ispadaju.

Ali kako to inače biva, razbolija se Ivan. Kaže narod u selu, kako je radijo, tako je i obršijo. Čin je on onemoća, počele se u obitelji glave dizat. Svi urtali da oni budu glavni. Usput i ovi iz sela, kako su vidili da da je Ivan onemoća, i njiman su muda narasla, pa ga počelo tužit sudu, i javno vikat da je lopov i da ji je privarijo.

A i ukućani sve više i glasnije vikali na njega; da ji je upropastijo, da je kuću osramotijo i sve tako. A dok su kusali janjetine i živili dobro od Ivanovi pizdarija, niko vika nije!

I nastade ratovanje za poziciju Glave kuće. Još je kuća njijova bila bogata, bogatija nego šta je stari Frane ostavijo. I promini ti se njizi par komada, a undak je sa vakulteta vrati sin Ivanov, mali Andrija.

Kako se vratijo, a đavaganeodnijo, znade pričat nako uvijeno po gradski, nije vako bukast ko mi seljaci, brzo ti je on , rano moja, preuzejo uzde u svoje ruke. I isprve se činilo da je on, nako šestan, školan, visok i pametan, ne samo dobar za njijove kuće, nego da bi i selu moga valjat.

Više dico moja niko nije spominja ni Ivana, a ni Frane se baš nisu sitili vele puta.I sve je to nekako klapalo dok nije počelo stizat sa suda da se triba plaćat za Ivanove pizdarije. A selo ko selo, počelo prozivat maloga Andriju, nije brte moga u miru ni vina se u gostijoni napit.

Ali Andrija neda nase!

Govori on nekidan, baš u gostijoni, da on nema ništa sa Ivanon i njegovin manifetlucin, da je on uvik i samo virova u dida Franu, i da on radi točno kako bi i pokojni Frane radijo da je živ.

I udarijo on monolog, govorija je siguro jedno dvi ure. Falijo sebe, pa obitelj, pa dida Franu, pa zeru kudiji ćaću Ivana, pa opet falijo sebe, i sve tako ukrug. I još govori kako on nema ništa sa ćaćon i njegovon rađon, i da ga to ne dira. Da će obitelj platit šta sud reče i gotovo.

I dotlen san trpijo! Dalje nisan moga! Upitan ti ja njega vako; nu, recider ti meni Andija mali, jesan li ja dobro razumija, da ti govoriš da sa ćaćon nemaš ništa?

Neman!

Kako je i šta je radija, to je njegovo. Ja san dite dida Frane- brzo će on meni

A jesi li ti sa ćaćon oda okolo i gleda i sluša šta on radi, i od toga dobro živijo? – opet ga ja upitan

Jesan- on će – ali san bija mlad i neiskusan, i naivan.

Dobro- kažen ja- a jesi li se kad pobunija, i reka ćaći da nije dobro tako radit?

Eno onomad si strica Marka napa na pasja kola, kad ste se borili ko će bit glava kuće. A Marko mensečini najispravniji od vas.

Nisan mu ništa govorija, jerbo znaden da me nebi sluša- odgovori meni mali Andrija- a stric Marko nije bija dobro rješenje za našu kuću, i to san mu i reka.

Aj nek je tako- opet ću ja- znači ti se sad ćaće odričeš, a na dida se pozivaš?

Tako je- on će meni

A jeli tebi,ćaći i didu isto prezime? – upitan ga ja

Dašta je!

Dakako će bit drugovačije- odgovori mali Andrija

E unda moj čovik, nemereš se nikoga odreć! Ni ćaće ni stričeva, ni tetaka ni ujčeva.

Sve to nosi tvoja kuća. Nemere bit da se neko izbriše, ili da ga u drugu obitelj pripišeš. Moraš se , ako moreš, trudit da nisi ko ćaća, nego da se ponašaš ko did Frane.

Ali meni se čini, mali moj Andrija, da ti nisi ni blizu didu, nego si ko ćaća, samo u celofanu!

Tute on izleti iz gostijone, zacrvenijo se u licu, i viče usput; svi će te vi mene upantit!

I nije ni platijo. Ali nema veze, naučili smo mi plaćat za pizdarije njegove obitelji!

Zdravi bili!

Vaš did Andrijica

Foto: privatni album

I.R.https://dugopolje.org
Najnovije vijesti, zanimljivosti i događanja iz općine Dugopolje, Hrvatske i svijeta
POVEZANI ČLANCI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

Premium sadržaj

Nedavni komentari