Piše Vanja Zlatović
Danas će mnogi vrijeđati tu staricu, tu alegoričnu ženu na prozoru u marami što gleda naše stalno posrtanje, pa i oni koji je budu slavili govorom, protokolom i misom na kojoj neće znati kad se trenutak prekrižiti, i oni koji će pisati po konzumnim portalima da se nemamo čega sjećati i da je sve uzalud. I jednako će mi biti daleki i strani, odbojni i mrski ti protokoli punih emocionalnih štukatura i karijernog udvorništva, i ništa manje ti neumorni jakobinski gojenci i zunzare, liberalni sveznadari koji blasfemiraju gledajući krajičkom oka jesu li “koju i nehotice zaveli”, tako lucidni i neodgojeni i tobože bezbožni i strašni.
Sjetim se tamburaša što sviraju Tenu. Među ruševinama ušorenog ravničarskog sela, vidim ih i čujem kroz maglu kako stoje i sviraju onako krležijanski pogubljeni i rahli, pa opet i prkosni takvi i na svoj način topli, ne da mi ta scena mira nikako i dugo. Predugo. U pozadini luta pas, crn i povelik, nebo je tako nisko i glineno, a oni sviraju i smješkaju se, hrabre i mirišu na šljivovicu i vise s njih komadi lakog oružja svezanih okvira izolacijskom trakom. Tko zna koliko ih je još tu, nije se od njih snašao niti jedan. Čuju se u daljini tenkovski motori, čuje se njihov žičani potpourri, sve je tako smrtno i privremeno i strašno.
Vidite, to je bilo tako, ja sam to vidio. Ne postoji tko se domogao moći pa da nije od te slike odrezao ili je umanjio, ne znam je li više oni koji su se u nju kleli ili je opovrgavali. Ali to je tako bilo, svirali su Tenu između dva trenutka užasa, jedan se i smijao iza crnih brkova vragolasto i sav papren, drugi su se ozarili i opustili onako već izmoreni i duboko tužni. Svaki put kad se sjetim, izgovorim “Isusova majko”. Baš me briga što mislite o tome, nevažno je, veće je od toga što tko rekao ili mislio.
Pa opet, svaka im čast bila. Ne neka limena čast, ne neke salve i spomenice. ne ništa ne treba. Meni treba samo da vam prenesem taj prizor. I neku ženu, staru, na prozoru kako ih gleda. Pomalo oštru, u marami, na čas i tako veliku i hrabru. Nikad neću povjerovati da je bilo uzalud.
